Свако живо биће па тако и дете рађа се са одређеним агресивним потенцијалом као саставним делом биолошког механизма којим се обезбеђује одбрана од претњи или задовољавање неких потреба. Међутим, иако првобитно адаптиван механизам некада може постати деструктиван по околину а и по саму особу, односно дете. Овај потенцијал се различитим социјалним утицајима током одрастања детета обликује, а дете учи како и на који начин да га испољава. До друге године живота расте учесталост различитих агресивних ракција и понашања код деце да би тек са почетком школског периода тај тренд полако почео да опада. То је и логично јер сазревањем и развојем дете постепено учи како да влада агресивним импулисама усвајајући путем социјалне интеракције пре свега са родитељима и непосредном социјалном околином начине њеног испољавања. Агресивност код млађе деце (узраст до 4 године) је углавном инструментална , тј. служи детету да добије оно што жели истовремно испитујући границе које му одрасли постављају или не постављају. Појава агресивности која произилази из тежње да се другој особи науди јавља се око шесте године те је и тај период јако битан за учење контроле и обликовања овог механизма. Као последица неадекватно наученог решавања проблема у односима са другом децом или задовољења различитих потреба учвршћују се два препознатљива обрасца : дете може постати повучено и имати сталан доживљај да га друга деца нападају и угрожавају или да је склоно да често прибегава насилном понашању. У основној школи агресивно понашање постаје све суптилније и начини његовог испољавања се проширују. Када говоримо о насиљу између деце или вршњачком насиљу важно је истаћи да агресивност сама по себи није довољан услов за његово дефинисање. Поједини случајеви свађа, туча, различитих вербалних или физичких конфликата између вршњака могу бити последица пре свега нерешених сукоба који су достигли степен ескалације. Вршњачко насиље иако је дефинисано постојањем агресивних тенденција усмерених ка другим особама са намером да се те особе повреде (психички или физички) је много комплекснији проблем. Оно је пре свега одређено дужим временским трајањем у коме се дешава понављање насилне радње, дисбалансом снага између онога ко врши и онога ко трпи насиље као и свесном намером да се друга особа или дете повреди, односно да јој се науди. Дакле у овом односу се никако не ради о појави оних агресивних радњи које су последица слабе контроле тренутног беса или сукоба између деце у коме постоји борба за премоћ.

Различити облици агресивног понашања, вербални или физички сукоби , насилничко понашање и вршњачко насиље су нажалост присутни у мањем или већем интензитету и облику у свакој средини, урбаној или сеоској, у свету па и код нас. Поред важности да се упознамо са различитим дефиницијама које нам омогућују да донекле препознамо разлике и различите облике оваквих понашања, типичне карактеристике оних који их испољавају или околности у којима се јављају веома је битно да сваки појединачни случај посматрамо и са његовог индивидуалног аспекта. Свако дете је на свој начин посебно и захтева индивидуални приступ али и укључивање и мобилисање значајних одраслих који су укључени у његов живот пре свега родитеља и наставника. Било да је у питању дете које испољава агресивно понашање јер не може да контролише љутњу, бес, осећање фрустрације или дете које испољава насилничко понашање или трпи исто веома је важно да се иако су улоге некада препознатљиве деца не „гурају“ у исте већ да им се помогне да их се „ослободе“. Једнако опасно као и чутање, нереаговање, непрепознавање јесте и етикетирање или одбијање учествовања у заједничком решавању проблема свих укључених страна.

Школа и породица морају бити јаки савезници иако је некада и од родитеља и наставника презахтевно очекивати да ће у одређеном ширем друштвеном контексту који шаље супротне или чак „дупле“ поруке деци о пожељном или непожељном понашању или вредностима, успети лако да неутралишу утицак истих. Такође једна од замки лежи и у неразумевању суштине ствари, односно недостатку развијене свести и свођењем целокупног рада на форму и процедуру што може бити итекако контрапродуктивно. Родитељи и наставници су пре свега модели својој деци и оно што неизговоре али ураде или покажу за децу је много важније од самих изговорених речи. Претерана попустљивост у васпитању или пак строго васпитање и неприхватање никаквих па чак и оних „здравих“ агресивних тенденција могу стабилизовати особине или научене обрасце понашања који нас воде у поменути проблем.

У породици је зато веома битно да се деци омогући да расту у хармоничној атмосфери , тј. да се сукоби и свађе пред децом избегавају, да се не примењује строго физичко кажњавање као доминантан васпитни модел, као ни понижавање, вређање или омаловажавање којима се утиче на формирање лоше слике о себи, недостатаку самопоуздања и несигурности. Родитељи треба да воде рачуна да када критикују дете критику усмере искључиво на његово понашање али да се оно осећа прихваћеним као и да научи да су осећања која доживљава било позитивна или негативна прихватљива и дозвољена за разлику од начина њиховог испољавања.

У школи учитељи и разредне старешине имају најважнију улогу првих сарадника родитеља и ту су да негују једну атмосферу прихватања , толеранције и заједништва али и заједничког решавања проблема у одељењу пре свега на конструктиван начин. Предавања, радионице које се реализују у школи од стране наставника, психолога или у сарадњи са различитим институцијама, а које се односе на директну и отворену причу о насиљу, препознавању његових облика узрока као и различитих механизама превазилажења истог нису сами по себи довољни. Због тога школа ради на развијању и реализацији различитих програма који су у суштини као такви увек и превентивни јер јачају дечије капацитете да се носе са лошим осећањима, да отворено комуницирају , да развијају своје потенцијале и да уче да прихватају успех и неспех као саставни део одрастања и живота. Превентивне активности које школа реализује систематично и плански се спроводе од нивоа часова одељенске заједнице који су једнако важни као и било који други часови у школи, преко организације различитих такмичења, фестивала, презентација секција и других ваннаставних активности путем којих сваки ученик има могућност да се у школи осети добро, да развије своје способности и задовољи интересовања, а пре свега да у сарадњи са осталима будео део једног успешног колектива. Посебно с обзиром на непроцењиви значај утицаја вршњака важну улогу имају и ученици медијатори, представници ђачког парламента чија је улога битна у заједничком планирању и реализацији многих активности које посредно и непосредно утичу на креирање атмосфере у којој ће се ученици већину времена коју проводе у школи осећати сигурно и задовољно.

Тим школе посебно задужен за ову тематику редовно планира и прати реализацију свих активности у вези са превенцијом али и интервенцијама када дође до појаве различитих ситуација које захтевају реаговање. Проблем агресивног или насилничког понашања свакако није само проблем појединца и изискује свеобухватну анализу и предузимање различитих педагошко-васпитних мера у чијој реализацији учествују учитељи, наставници,родитељи, стручна служба школе, ученици а по потреби и тимови и стручњаци других институција.

Миља Кривокућа

Author

Zola