Ученици IV4 су у октобру 2023. читали народну причу Ветар и Сунце. Након тога су илустровали причу и писали саставе у којима су Ватра и Сунце јунаци који долазе у школско двориште и са децом играју између две ватре.
Ветар и деца
Нема ништа горе од досаде. Досадно ми је, а ја Ветар не желим само да дувам и наносим штету. Сунце по обичају обасјава Земљу и својим топлим зрацима греје чак и лица усамљених и тужних људи. Сви му се радују и уживају у сваком његовом топлом зраку.
– Чекај, шта ја то видим у једном школском дворишту?! Да ли се ова деца опет свађају? Ослушкујем о чему се ради. Једно одељење неће са другим да се игра. Зар се и због игре свађају?
Дошао ред на мене. Почела сам јако да дувам, лопта је бежала из руку деце. Један дечак је помислио како би било добро да ветар престане да дува да могу да наставе са игром. Чула сам његове мисли. Још неколико пута сам дунула јако, а онда се све смирило. Оба разреда су се скупила и поделила за игру. Игра је могла да почне. Играло се неколико партија. Смењивале су се победе. Свађу су заменили весели дечији осмеси.
Ето, некада и ја могу да унесем радост у мала дечија срца. Одлазим да видим да ли је моја помоћ потребна још некоме.
Анастасија Степановић IV4
Ветар и Сунце
Сунце и ја смо се договорили да са четвртацима играмо између две ватре. Сунце је било капитен IV5, а ја IV4.
Почели смо да играмо. Гађали су мог најбољег играча, лопта му је била све ближе и ближа тако да сам дунуо у лопту у другом смеру. Када је он имао лопту, Сунце је зрак уперило у његово око тако да је бацио лопту у потпуно другом смеру. Поново су га гађали, али је он сам ухватио лопту. У другом тиму је билу све мање играча. Сунце није хтело да прихвати пораз тако да је уперило зраке у моје играче, а сам дувао све јаче и јаче. У једном тренутку само схватили да смо уплашили децу, па смо престали са надметањем. Рекао сам Сунцу да су оба тима добра и да не треба да више утичемо на игру. Мој тим је победио и видео сам како је Сунце било тужно.
– И ви сте играли добро – рекао сам му.
– Знам! – Сунце се насмешило.
– Битно је да смо се лепо забавили, значи сви су победили! – додао сам.
– Да! – узвикнуло је Сунце.
Алекса Марићевић IV4
Ветар и Сунце
Једнога дана седела сам сама док се није појавио Северац. Било нам је прилично досадно. Северац је желео да се такмичи. Отишла сам до Месеца да га питам да нас претвори у људе, и он је пристао.
Створили смо се испред школе. Видели смо групу деце како се гађају лоптом. Пришли смо им и питали да ли смемо да се играмо заједно. Прво су нас питали ко смо, одговорили смо да долазимо из друге школе да се такмичимо. Пристали су.
Северац и ја смо били у различитим тимовима. Северчев тим је имао лопту, онда је једном дечаку испала и за мало прешла на мој терен. Северац је одувао лопту на свој терен. „Значи, тако играмо“, помислила сам. Супарнички играч је желео да погоди једног од наших најбољих играча. Тада сам светлост Сунца уперила у његове очи и на кратко га заслепела.
Мој тим је победио. Северац се наљутио што је изгубио, па је дунуо најјаче што може ветар и сва деца су отишла у учионицу да обуку јакне.
Лена Петрашиновић IV4
Сунце и Ветар
Једног дана моја другарица Ветар и ја смо се играле на небу и приметиле децу како на земљи играју између две ватре, а ми нисмо знале како се то игра. Договориле смо се да сиђемо на земљу и научимо. Ко победи и боље помогне свом тиму, осваја три паковања бомбона. Деца су била у школском дворишту, ми смо рекле да смо нови ђаци у школи. Ушле смо у игру и објаснили су нам правила. Почели смо и ја сам усмерила зраке сунца на тим моје другарице, ништа нису видели и тако смо ми први добили лопту. Утакмица је трајала јако дуго, водио је тим моје другарице за један поен. Њих је остало троје, а нас двоје. Јако сам се трудила, али ветар је дувао све јаче и јаче. Сви играчи су испали, остале смо само Ветар и ја. Нико није победио, али смо се сви лепо провели и забавили.
Зое Балтић IV4
Ветар и Сунце
Мој друг Ветар и Ја, током једне ноћне паузе, размишљали смо како да постанемо људска бића, деца. Наш разговор је чуо један човек, који се ниоткуд усред мрака појавио испред нас и обећао нам је да ће нам помоћи. Објаснио нам је да је потребно да се сутра у вечерњим часовима појавимо на кошаркашком терену у дворишту ОШ „Свети Сава“ у Београду, где ћемо под рефлекторима одиграти меч против одељења IV4.
По договору, Ветар и ја смо дошли на заказани меч, који је отпочео неповољно за нас јер су противници врло брзо повели са 4:0. Како је утакмица одмицала ми смо постали сигурнији и ја сам Ветру додавао сигурне пасове, а он је лако давао поене. Ми смо се тада уозбиљили и нисмо дозволили противницима да нас надиграју, јер смо превише желели да постанемо људи. Мало смо их и ометали, тако што је Ветар дувао и дувао, померајући дечију косу на њихова лица, а Ја сам својим зрацима парао њихове очи. Закуцавали смо лопте у кош, погађали слободна бацања, крали лопте противницима и правили контре. Утакмици се није назирао крај, тензија је била све већа, а резултат изједначен 10:10.
На крају, као и у свакој савршеној причи, срећа је била на нашој страни, изборили смо победу. Наш труд се исплатио јер смо се водили поруком да се никада не треба предавати.
Милутин Пушица
