Аутор ликовног рада: Алекса Пуцаревић V3
На литерарном конкурсу „Кад душа заболи“, који организује Удружење грађана Свет речи из Велике Плане, ученица VI2 наше школе Андреа Радић освојила је четврто место. Представљамо њен рад који ће бити објављен у Зборнику најбољих радова почетком 2023.
Кад душа заболи
Гледам у небо. Посуто је звездама као кад сликару испадне четкица па се беле тачкице распрше по смеђем паркету. Буку око мене заменио је тајац који ми у исто време прија и изједа. Очи су ми постале велике и надувене од плача. Наравно да ме боле, али ово није исто као када ми чили паприка или лимун заврше у оку, већ ово боли и изнутра.
Пријатан ветрић поиграва се мојом косом. Колико ли је овај северац пропутовао света? Вероватно је видео више страхота него што могу да замислим. Видео је смрт и плач детета чији отац иде у рат. Гледао је децу, клонулу од глади, а и ону која весело отварају поклоне. Оно што је било потребно жишку ватре да почне да гори, други пламен не би желео да се прошири. Уздахнула сам. Ветар је произвео звук који би древна племена знала да растумаче. Звучао је као мешавина најгорих и најбољих емоција, па и оних које нисам знала да постоје. Кад сам била мала, речено ми је да гледам ведрију страну неба, али у неким тренуцима изгледа као да је све црно. Јутрос је једној малој животињи престало да ради срце као кад код машине дође до квара који је непоправљив. Због тога пожар је захватио једну шуму. Сваки пламен иде у различитом правцу и изводи плес који се састоји од окретања и померања лево-десно, толико брзо да заболи глава. У средини те шуме је моја душа. Гори и производи звуке од којих би се човек окренуо и побегао главом без обзира, а демон се трзао. Није само моја душа та која се овако осећа, већ многе душе производе овакве звукове болом испуњене. Овог пута не могу да замислим ту дивну пољану са подељеним небом на пола. Тренутно сам у црној рупи где секунде постају минути, сати и дани, месеци и године,а пожар гори све јаче и јаче.
Али, ту има једно уже за које се грчевито хватам и не пуштам све док године не постану месеци, дани ,минути и секунде и враћам се на пољану опет обасјану сунцем, знајући да увек постоји ведра страна, без обзира колико била тешка за уочити. Заспала сам за столом са осмехом на лицу.
Андреа Радић VI2
