Nekad i sad i biblioterapija

Za učenike VI5 bibliotekarka Slađana Galuška i nastavnica srpskog jezika Dragana Janjić su u martu i aprilu 2019. organizovale časove projektne nastave pod nazivom „Nekad i sad“ u kojima je kao metod rada primenjena biblioterapija.

Projekat je započeo pričom o važnosti čitanja i biblioterapiji – o tome da je čitanje zabava i razvija maštu i empatiju, da pruža nova saznanja i pomaže u razvijanju socijalnih veština, doprinosi boljem razumevanju sebe i drugih i olakšava suočavanje sa svakodnevnim teškoćama i njihovo rešavanje.

Učenici su zatim čitali roman „Orlovi rano lete“ i razgovarali sa nastavnicom o temi i razvoju radnje, junacima, problemima sa kojima se oni suočavaju i njihovim osećanjima. U drugom delu projekta đaci su govorili o životu dece nekad i sad kroz sagledavanje životnih prilika likova iz romana i upoređivanje sa svakodnevnim dešavanjima u svom životu. Zadatak za učenike je bio da prepričaju pojedine delove romana, da pišu o osećanjima likova u tim situacijama i da na osnovu samog dela napišu dnevničke beleške junaka. Zatim su pisali svoje dnevničke beleške tokom jedne sedmice.

Na narednim časovima đaci su čitali svoje radove i razgovarli o životu dece nekad i sad. Bilo je mišljenja da je nekad deci bilo zanimljivije, posebno u selu, svaki dan je donosio novu avanturu, imali su veću slobodu i igrali se u prirodi. Drugi su, pak, rekli da je danas zanimljivije, jer imaju veći izbor aktivnosti i da ne mogu da zamisle život bez savremene tehnologije. Pričali su o svojim svakodnevnim aktivnostima i razmatrali kako one mogu biti avanture ako se posmatraju iz drugog ugla.

Zaključili su da je čitanje romana i razgovor o njemu doprineo da shvate da njihovi problemi, za koje misle da su veliki, u stvari uopšte i nisu problemi kad se uporede sa problemima junaka romana.

Slađana Galuška


Sreća

Nekoliko časova u okviru projekta bilo je posvećeno razgovoru o sreći: o tome da li su deca srećna, šta ih čini srećnim i koji su razlozi da ne budu srećni. Pričom o sreći obeležen je i Međunarodni dan sreće, 20. mart, a  zatim su učenici VI5 na pismenom zadatku iz srpskog jezika pisali na temu „Ja sam srećan“.

Predstavljamo jedan veoma lep rad.

 

Ja sam srećna

Ponekad sam srećna, nekad tužna, ljuta ili iznervirana, ali ništa ne traje dugo, pa tako ni moje emocije.

Mislim da sreća ne može biti manja ili veća, već je događaji koji se dese dok si srećan, čine takvom. Kad sam srećna, na sve gledam drugim pogledom. Počinje tako što je, na primer, lepo vreme, onda saznajem da mogu da idem kod drugarice ili nam rođaci dolaze u posetu, pa sa mamom pravim kolače. Mojoj sreći nema kraja. Često pogledam kroz prozor i uživam u zalasku sunca. Uvek sve započne malim događajem koji mi ulepša čitav dan i to je prava sreća.

Kada sam tužna, obično ne znam šta da radim. Odjednom shvatim koliko stvari moram da uradim. Želim da sve bude savršeno, iako znam da ne može. U takvim trenucima ponekad izađem napolje da kupim sladoled. A ponekad prosto odem kod mame da je zagrlim, što uvek pomaže. Kada sam iznervirana, zatvorim se u sobu i plačem. Ali to prođe i već posle sat vremena sam srećna. Kada se nešto lepo desi, srećna sam, i sve što se dogodilo ili što tek treba da se dogodi, isto tako izgleda: vedro i nasmejano.

Volim da pišem dnevnik kad god sam tužna ili ljuta, a ne kada sam srećna, jer mi to pomaže da izbacim negativne emocije i mogu da zaboravim ono što je prošlo. Smešno je kako me društvo nekad oraspoloži, a nekad iznervira, ali uvek je tu bar jedna osoba pored koje želim da budem. To je jedan od razloga zbog kojih volim školu - društvo. Ako posle škole idemo u park ili u bioskop, meni će svi časovi izgledati zanimljivije. Škola me takođe sprečava da tugujem, jer je zaista teško biti tužan pored sve te nasmejane dece i informacija koje treba da zapamtim. Neki kažu da je moja sreća zarazna, jer kad sam srećna, sve će da mi bude smešno i veselo. Uvek imam neki blagi osmeh na licu i potpuno sam nesvesna toga dok neko ne primeti.

Sreća je vrlo važno osećanje. Još je važnije da uvek možeš nekog drugog da učiniš srećnim, ali se treba čuvati da te neko ne prevuče u svoju tugu. Mene i najmanji događaji mogu da usreće, ali i najmanji da rastuže. Ipak, sad sam pažljivija i iskusnija, pa i kad sam tužna znam kako da pomognem samoj sebi da budem bolje. Zaista, sad sam srećna.

                Milica Vlaškalić VI5