PREVENCIJA NASILJA U ŠKOLI

Svako živo biće pa tako i dete rađa se sa određenim agresivnim potencijalom kao sastavnim delom biološkog mehanizma kojim se obezbeđuje odbrana od pretnji ili zadovoljavanje nekih potreba. Međutim, iako prvobitno adaptivan mehanizam nekada može postati destruktivan po okolinu a i po samu osobu, odnosno dete. Ovaj potencijal se različitim socijalnim uticajima tokom odrastanja deteta oblikuje, a dete uči kako i na koji način da ga ispoljava. Do druge godine života raste učestalost različitih agresivnih rakcija i ponašanja kod dece da bi tek sa početkom školskog perioda taj trend polako počeo da opada. To je i logično jer sazrevanjem i razvojem dete postepeno uči kako da vlada agresivnim impulisama usvajajući putem socijalne interakcije pre svega sa roditeljima i neposrednom socijalnom okolinom načine njenog ispoljavanja. Agresivnost kod mlađe dece (uzrast do 4 godine) je uglavnom instrumentalna , tj. služi detetu da dobije ono što želi istovremno ispitujući granice koje mu odrasli postavljaju ili ne postavljaju. Pojava agresivnosti koja proizilazi iz težnje da se drugoj osobi naudi javlja se oko šeste godine te je i taj period jako bitan za učenje kontrole i oblikovanja ovog mehanizma. Kao posledica neadekvatno naučenog rešavanja problema u odnosima sa drugom decom ili zadovoljenja različitih potreba učvršćuju se dva prepoznatljiva obrasca : dete može postati povučeno i imati stalan doživljaj da ga druga deca napadaju i ugrožavaju ili da je sklono da često pribegava nasilnom ponašanju. U osnovnoj školi agresivno ponašanje postaje sve suptilnije i načini njegovog ispoljavanja se proširuju. Kada govorimo o nasilju između dece ili vršnjačkom nasilju važno je istaći da agresivnost sama po sebi nije dovoljan uslov za njegovo definisanje. Pojedini slučajevi svađa, tuča, različitih verbalnih ili fizičkih konflikata između vršnjaka mogu biti posledica pre svega nerešenih sukoba koji su dostigli stepen eskalacije. Vršnjačko nasilje iako je definisano postojanjem agresivnih tendencija usmerenih ka drugim osobama sa namerom da se te osobe povrede (psihički ili fizički) je mnogo kompleksniji problem. Ono je pre svega određeno dužim vremenskim trajanjem u kome se dešava ponavljanje nasilne radnje, disbalansom snaga između onoga ko vrši i onoga ko trpi nasilje kao i svesnom namerom da se druga osoba ili dete povredi, odnosno da joj se naudi. Dakle u ovom odnosu se nikako ne radi o pojavi onih agresivnih radnji koje su posledica slabe kontrole trenutnog besa ili sukoba između dece u kome postoji borba za premoć. 

 

Različiti oblici agresivnog ponašanja, verbalni ili fizički sukobi , nasilničko ponašanje i vršnjačko nasilje su nažalost prisutni u manjem ili većem intenzitetu i obliku u svakoj sredini, urbanoj ili seoskoj, u svetu pa i kod nas. Pored važnosti da se upoznamo sa različitim definicijama koje nam omogućuju da donekle prepoznamo razlike i različite oblike ovakvih ponašanja, tipične karakteristike onih koji ih ispoljavaju ili okolnosti u kojima se javljaju veoma je bitno da svaki pojedinačni slučaj posmatramo i sa njegovog individualnog aspekta. Svako dete je na svoj način posebno i zahteva individualni pristup ali i uključivanje i mobilisanje značajnih odraslih koji su uključeni u njegov život pre svega roditelja i nastavnika. Bilo da je u pitanju dete koje ispoljava agresivno ponašanje jer ne može da kontroliše ljutnju, bes, osećanje frustracije ili dete koje ispoljava nasilničko ponašanje ili trpi isto veoma je važno da se iako su uloge nekada prepoznatljive deca ne „guraju“ u iste već da im se pomogne da ih se „oslobode“. Jednako opasno kao i čutanje, nereagovanje, neprepoznavanje jeste i etiketiranje ili odbijanje učestvovanja u zajedničkom rešavanju problema svih uključenih strana.
 
Škola i porodica moraju biti jaki saveznici iako je nekada i od roditelja i nastavnika prezahtevno očekivati da će u određenom širem društvenom kontekstu koji šalje suprotne ili čak „duple“ poruke deci o poželjnom ili nepoželjnom ponašanju ili vrednostima, uspeti lako da neutrališu uticak istih. Takođe jedna od zamki leži i u nerazumevanju suštine stvari, odnosno nedostatku razvijene svesti i svođenjem celokupnog rada na formu i proceduru što može biti itekako kontraproduktivno. Roditelji i nastavnici su pre svega modeli svojoj deci i ono što neizgovore ali urade ili pokažu za decu je mnogo važnije od samih izgovorenih reči. Preterana popustljivost u vaspitanju ili pak strogo vaspitanje i neprihvatanje nikakvih pa čak i onih „zdravih“ agresivnih tendencija mogu stabilizovati osobine ili naučene obrasce ponašanja koji nas vode u pomenuti problem.
 
U porodici je zato veoma bitno da se deci omogući da rastu u harmoničnoj atmosferi , tj. da se sukobi i svađe pred decom izbegavaju, da se ne primenjuje strogo fizičko kažnjavanje kao dominantan vaspitni model, kao ni ponižavanje, vređanje ili omalovažavanje kojima se utiče na formiranje loše slike o sebi, nedostataku samopouzdanja i nesigurnosti. Roditelji treba da vode računa da kada kritikuju dete kritiku usmere isključivo na njegovo ponašanje ali da se ono oseća prihvaćenim kao i da nauči da su osećanja koja doživljava bilo pozitivna ili negativna prihvatljiva i dozvoljena za razliku od načina njihovog ispoljavanja.
 
U školi učitelji i razredne starešine imaju najvažniju ulogu prvih saradnika roditelja i tu su da neguju jednu atmosferu prihvatanja , tolerancije i zajedništva ali i zajedničkog rešavanja problema u odeljenju pre svega na konstruktivan način. Predavanja, radionice koje se realizuju u školi od strane nastavnika, psihologa ili u saradnji sa različitim institucijama, a koje se odnose na direktnu i otvorenu priču o nasilju, prepoznavanju njegovih oblika uzroka kao i različitih mehanizama prevazilaženja istog nisu sami po sebi dovoljni. Zbog toga škola radi na razvijanju i realizaciji različitih programa koji su u suštini kao takvi uvek i preventivni jer jačaju dečije kapacitete da se nose sa lošim osećanjima, da otvoreno komuniciraju , da razvijaju svoje potencijale i da uče da prihvataju uspeh i nespeh kao sastavni deo odrastanja i života. Preventivne aktivnosti koje škola realizuje sistematično i planski se sprovode od nivoa časova odeljenske zajednice koji su jednako važni kao i bilo koji drugi časovi u školi, preko organizacije različitih takmičenja, festivala, prezentacija sekcija i drugih vannastavnih aktivnosti putem kojih svaki učenik ima mogućnost da se u školi oseti dobro, da razvije svoje sposobnosti i zadovolji interesovanja, a pre svega da u saradnji sa ostalima budeo deo jednog uspešnog kolektiva. Posebno s obzirom na neprocenjivi značaj uticaja vršnjaka važnu ulogu imaju i učenici medijatori, predstavnici đačkog parlamenta čija je uloga bitna u zajedničkom planiranju i realizaciji mnogih aktivnosti koje posredno i neposredno utiču na kreiranje atmosfere u kojoj će se učenici većinu vremena koju provode u školi osećati sigurno i zadovoljno.
 
Tim škole posebno zadužen za ovu tematiku redovno planira i prati realizaciju svih aktivnosti u vezi sa prevencijom ali i intervencijama kada dođe do pojave različitih situacija koje zahtevaju reagovanje. Problem agresivnog ili nasilničkog ponašanja svakako nije samo problem pojedinca i iziskuje sveobuhvatnu analizu i preduzimanje različitih pedagoško-vaspitnih mera u čijoj realizaciji učestvuju učitelji, nastavnici,roditelji, stručna služba škole, učenici a po potrebi i timovi i stručnjaci drugih institucija. 
 
Milja Krivokuća